“Ili ćemo živeti kao braća, ili ćemo jedni druge istrebiti, Bog strogo zabranjuje svaki oblik rasizma, ekstremizma i terorizma.”
Ovo su poruke koje je sa minbera male monumentalne Bajrakli džamije na Dorćolu, jedine u Beogradu, dugi niz godina slao u etar, na završetku svake hutbe, šejh Hamdi Jusufspahić – dugogodišnji Prvi imam i muftija muslimana u Beogradu i Srbiji.
Nažalost, njegove uvek ljudske i prosvetiteljske poruke zagušio je vaskrsli srednjovekovni mrak i ova jedina, od preko trista beogradskih velelepnih džamija, u nastupajućim osvetničkim godinama brutalnoga rušenja svega što je ljudsko, bila je u više navrata bombardovana i paljena.
Šejh Hamdija je gordo podnosio zulum i nikada nije rekao ni jednu reč koja ruši mostove ljudskoga razumevanja.
Gradnju mostova među narodima i ljudima nastavili su srećom i njegovi hairli sinovi.
U vreme dok uspešno organizuje rad Islamske zajednice, Beograd postaje prestonica Nesvrstanog pokreta, kojeg čini preko 120 zemalja sveta. Ogromna većina, u tom rastućem pokretu, su islamske zemlje. Svojim urođenim i neodoljivim šarmom šejh Hamdi dočekuje visoke i najviše delegacije iz NP – a, iskazujući time lepo multikulturno lice Beograda.
U isto vreme lavovski se bori da obezbedi ravnopravan status muslimanima u Beogradu i Srbiji. Tu tešku, dugogodišnju borbu, punu ustrajnosti i nesalomljivog sabura, želim ilustrovati (i time odati dužni pijetet) jednom, među mnogobrojnom, dokumentovanom pričom.
Osamdesetih godina prošloga veka u višednevnu posetu Jugoslaviji stiže važan državnik, u čijoj prebogatoj, danas takođe brutalno razorenoj zemlji, jugoslovenske firme zarađuju milijarde i milijarde dolara. Bio je to ekstravagantni pukovnik Muamer Al – Gadafi.
Bila je sunčana kasna jesen. Nekoliko dana smo proveli u VIP lovištu Karađorđevo. Pratnja VIP ličnosti u lovištima teško mi je padala, jer ne podnosim ubijanje nevinih, skoro pripitomljenih jelena, srna, ptica… U usputnim razgovorima dogovorili smo da obavimo džumu namaz u jedinoj preostaloj Bajrakli džamiji.
Skoro izvinjavajući se, rekao sam da je džamija mala, neuslovna, da je ružno namerno opkoljena neuglednim višespratnicama, na kojima vise rustikalni balkoni, sa još rustikalnijim eksponatima, kacama kiseloga kupusa, intimnim vešom… a dole tik ispod, oko te jedine male džamije, na betonu klanjaju, oni koji uspeju ranije doći i zauzeti mesto, na često mokrom i hladnom betonu. Gadafi je bio zbunjen i u neverici kazao pa zašto ne idemo u drugu džamiju… reagovao sam gordo da nema druge, da je to jedna jedina ostavljena samo za potrebe diplomatskoga kora, da u vojnim arhivima postoje makete na kojima monumentalne džamije, njih preko tri stotine, krase Beograd, kao u Mostaru. Na kraju obavestio sam ga da šejh Hamdi godinama moli dozvole, ali sve ostaje na praznim obećanjima, da čak ne može izmoliti ni mesto za muslimansko groblje.
Gadafi je bio stravično ljut i u naletu svojevrsne arapske srdžbe okomio se na njegovog ambasadora, zašto ga nisu informisali, da je to nedopustiva sramota i grehota.
U naredni petak, u određeno vreme, Gadafijev eskort uputio se sa Dedinja na Dorćol, uz maksimalnu medijsku pratnju. Na ulazu u harem džamije prolazili smo pored ljudi sa sedžadama na betonu i nad njima visećim balkonima, prema ulazu džamije.
Šejh Hamdi nas je državnički dočekao i pozdravio, Gadafi nije mogao sakriti bes. Odmah u toj maloj i jedinoj džamiji zatražio je mikrofon i zamollio me da direktno prevedem svaku njegovu reč. Rekao je doslovno: “Draga braćo, bio sam više puta u poseti Jugoslaviji ali ovo je moja prva džuma namaz u ovoj maloj stešnjenoj džamiji. Strašno sam zatečen, besan i ljut, zbog ovakvih neuslova u kojima vršite vaše verske dužnosti. Sam sebe pitam da li je ovo moguće, na ovom mestu i u ovom vremenu. U Beograd, kojeg islamski svet vidi svojim najprjateljskijim gradom ja sam odmah nakon uspešno i beskrvno izvedene libijske revolucije, po nagovoru moga političkoga oca Gamala Nasera, usmerio moju vanjsku politiku prema Titu, između ostalog i zato što je Tito našu braću muslimane priznao ravnopravnim, sa ostalim nama prijateljskim jugoslovenskim narodima. Ovo danas što vidim nije ni blizu te ravnopravnosti. Ja nisam znao za ovo. Zato dozvolite mi da vam po hitnom postupku poklonim islamski centar i džamiju koja će odgovarati vašem broju, samo u užem centru vaš broj premašuje deset hiljada i vašem statusu, kao i statusu Beograda. Večeras na svečanoj večeri, u moju čast, ovo će biti glavna tema.”
Istog dana naveče, krenuli smo na svečanu večeru u Palatu Federacije. Na čelu najviših zvaničnika bio je domaćin, Petar Stambolić, predsednik Predsedništva Jugoslavije. Gadafi je bio zaogrnut impresivnom dolamom, izrađenom od svilenog skupocenog brokata. Izgledao je zaista dominantno. Uz prigušene uzdahe, oronulih dama, predsednik Stambolić je ushitno primetio da je dolama prelepa, na što je Gadafi u njegovom stilu skinuo dolamu i njome, kao nekada sultani, zaogrnuo svoga domaćina, uz opasku da ga raduje da mu je pokloni. Večera je nastavljena sa Predsednikom Jugoslavije u zelenoj dolami. Gadafi je i u razgovoru i u razmeni zdravica rezignirano opisao prizore sa džume namaza i decidno zatražio da hitna izgradnja džamije uđe u zajednički kominike dva predsednika. Stambolić je uz dozu prividnog iskrenog izvinjenja pozdravio takav dogovor. Dogovoreno je da se ta nepravda mora hitno ispraviti, da će ekspertna libijska komisija, sa predstavnicima Grada Beograda, čim pre izabrati lokaciju i usaglasiti sve potrebne gabarite gradnje.
Dva meseca posle, u državnom “Falkonu” putujem u Libiju sa vrhunskim intelektualcem, punim crnogorskog čojstva, vrlim gospodinom, brilijantnim diplpomatom i meni najdražim beogradskim prijateljem, Živoradom Kovačevićem koji je bio član SIV-a i predsednik tog Komiteta.
Nakon što smo ponovo razmotrili najvažnija pitanja Komiteta, Živorad me zamolio da se dogovorimo sta ćemo reći Gadafiju, kada nas primi uobičajeno, na kraju, pod šatorom i upita za džamiju. Rekao sam da je to obvezujući dogovor na najvišem nivou u kojem ne sme biti nikakve dvojbe. Izneo sam sve detalje iz razgovora u lovištu. Na sve to Živorad mi je odgovorio: “Dragi moj bosanski prijatelju, Gadafi neće dočekati, ni kada bi živeo trista godina, izgradnju džamije u Beogradu, mene što se tiče odmah sam za, ali devedeset devet posto Beograda je protiv. Bio sam dugo godina predsednik Grada Beograda… ja imam težak zadatak i molim te za pomoć, kako sa što manje crvenila da izađemo iz Gadafijevog šatora, ja imam nalog da bestijalno lažem čoveka, da mu uz srdačne pozdrave Predsednistva kažem da je Grad Beograd pri samom kraju izrade novog urbanističkoga plana Grada i čim završe sledi dogovorena izgradnja džamije. A to, u stvari, znači NIKADA.”
Eto, ovo je samo jedan mali segment, u nizu, vezan za ljudski život i rad rahmetli šejha Hamdije Jusufspahića. Grmeo je sa minbera, svoje jedine džamije, protiv nečovečnosti, branio ljude od crnih ptica, molio da se ne uspostavljaju kleronacionalne stranke, da se odvoji, onako kako su to davno uradili prosvećeni narodi, država od vere, da je ta odvojenost u interesu i vere i države, da je Bog Gospodar celom čovečanstvu.
Povezivale su nas mnoge niti, između ostalih, i geografsko poreklo. Uz neodoljiv šarm znao je nostalgično primetiti, da su ljudi, iz srednje BiH , posebno pitomi i plemeniti. Iz njegove pitome bugojanske kotline je i aktuelni, sve moćniji i harizmatičniji predsednik Srbije. Nadamo se da će u njegovim bugojanskim korenima preovladati katarzični geni, koji će mu omogućiti da svoj narod istorijski izvede u društvo prosvećenih. Držim, da je živ, da bi ovako zborio i dragi rahmetlija šejh Hamdi Jusufspahić.”
Odlomak iz teksta Edhema Pašića objavljenog 13.11.2021. godine na portalu balkantimes press