Vakuf se na našem jeziku obično prevodi kao ”zadužbina”. Vakif činom uvakufljavanja svog imetka ili izgradnjom vakufa, zadužuje generacije muslimana da se koriste tim dobrom i da o njegovom vakufu brinu. Tim činom vakuf postaje opšte dobro i ima ulogu korišćenja ljudima.

Vakuf se još prevodi kao ”ono što stoji, što ostaje” ili kao ”ostavština”. To je čin trajnog dobra koji ljudi ostavljaju generacijama koje dolaze.

Reč vakuf dolazi od arapskog glagola veqaf, što znači zaustaviti, zadržati, posvetiti i ukazuje na to da je vakufska imovina (imovina koja se zaveštava), ona imovina koja je izuzeta iz redovnog pravnog prometa stvarima i određena u neke druge svrhe. Tako se vakuf u fikhskim delima obično definiše kao izuzimanje imovine voljom nekog lica iz njegovog vlasništva i njeno posvećivanje određenim ciljevima.

Ti ciljevi mogu biti: verski u užem smislu, društveni, prosvetni, privredni i milosrdni. Važno je napomenuti da ekonomska funkcija vakufa mora biti takva da se koriste plodovi, a da se suština sačuva; drugim rečima da se osigura trajna korist vakufa. 

Reč vakufnama potiče od arapskog glagola veqaf i persijske reči name, što znači isprava, knjiga. Pravno gledano, vakufnama ili vakfija ima karakter sudske presude, jer sadrži formu uvakufljenja koju je sudska praksa uvela zbog pravne sigurnosti. 

Vakuf je stalno dobro koje neprestano teče i obnavlja se. Vernik izgradnjom vakufa zaslužuje i da za njega vernici u svojim dovama od Uzvišenog Allaha traže oprost i po dobru ga spominju. A dobar spomen na dunjaluku znak je dobrog statusa na ahiretu, kako nas Kur’an uči.

Vakuf je zasnovan na propisima šerijatskog prava, koji se temelji na dva osnovna izvora šerijata: Kur’anu i Hadisu.

U hanefijskoj pravnoj školi usvojeno je gledište da se mogu uvakufiti kako nepokretne i nepotrošne, tako i pokretne i potrošne stvari.

Istorijat uvakufljavanja

Pojam vakufa i uvakufljenja vezan je za Božijeg poslanika Ibrahima, alejhis-selam. I dan danas u Palestini postoji grad pod nazivom Halilu-r-Rahman sagrađen od zadužbina Ibrahima, alejhis-selam. Taj vakuf svedoči o dobru koje stolećima traje, o brizi našeg praoca Ibrahima, alejhis-selam.

Predaja od Enesa, radijallahu anhu, kaže, kada je objavljen 92. ajet  sure Ali-Imran, koji u prevodu znači: „Nećete postići dobročinstvo sve dok ne udelite deo onoga što vam je najdraže.“– Došao je Ebu Talha Božijem Poslaniku i rekao: Ja imam u Bajrahi jedan bostan koji volim više od celog svog imetka. Predajem ga Bogu, da tako postignem Božije zadovoljstvo. Raspolaži s njim, Božiji Poslaniče, onako kako ti je Bog kazao. Na to mu je Božiji Poslanik odgovorio: Čuo sam šta si rekao, Ebu Talha. To je imanje koje će ti koristiti. Uvakufi to imanje u korist svojih najbližih.” Pa je tako i učinio… (Buhari i Muslim)

Predaja takođe kaže da je Božiji Poslanik za svog života uvakufio svoju zemlju (sedam voćnjaka) koja se nalazila u Medini, u Fadeku i u Hajberu.

Kakva je duhovna korist od vakufa?

Kur’an direktno ne spominje vakuf, ali u brojnim ajetima Allah, dželle šanuhu, podstiče muslimane da svojim dobrim delima i materijalnim davanjima pomognu druge ljude. Jedan od tih ajeta jeste 92. ajet sure Ali Imran, u kojem se kaže: „Nećete postići dobročinstvo sve dok ne udelite deo onoga što vam je najdraže.“

Kur’an redovno povezuje iman i ihsan – veru i dobročinstvo, do te mere da je prava vera neodvojiva od činjenja dobra. U tom smislu se i u Šerijatu, kao praktičnom delu vere, pokornost Allahu očituje kroz dva dela: lični i materijalni ibadet.
Nadoknadu i bereket našim vakufima garantuje Uzvišeni Allah u Časnom Kur’anu:
{وَمَا أَنفَقْتُم مِّن شَيْءٍ فَهُوَ يُخْلِفُهُ ۖ وَهُوَ خَيْرُ الرَّازِقِينَ}
”…a šta god vi udelite, On će to nadoknaditi, On najbolje opskrbljuje.” (sura Sebe’, 39. ajet)

Allahov Poslanik, alejhis-selam, kazao je: „Svako jutro osvanu dva meleka koji uče dove. Jedan melek kaže: „Allahu moj, upropasti imetak onoga koji škrtari i ne udeljuje!“ Drugi kaže ovako: „Allahu moj, nadoknadi i daj bereket u imetku onoga koji deli!“

Svima nam je poznat hadis Božijeg Poslanika, alejhis-selam, u kojem stoji: „Posle smrti čovekove, njegovi tragovi na ovom svetu nestaju osim u tri slučaja:
– ako ostavi (uvakufi) trajno dobro;
– ako ostavi znanje kojim će se drugi koristiti i
– ako ostavi odgojeno dete koje će se za njega moliti.“

Vera nije samo reč, već odlučnost da se na Božijem putu čini dobro, pokazujući to vlastitim primerom. U tom smislu, vakifi su ljudi koji su veru razumeli i primenili. Oni su mislili na generacije koje dolaze, kao što roditelji brinu o budućnosti svoje dece pa im u nasledstvo ostavljaju imetak da se potpomognu.